Preuzeo je apsolutnu kontrolu nad vodećim medijima, sve televizije sa nacionalnom frekvencijom potpuno su lojalne Vučiću, baš kao i svi tabloidi, brojne dnevne novine i nebrojeni portali. Sa režimskih medija 24/7 se emituje lažna slika sveta u kojoj je Vučić mesija, spasilac Srbije i srpstva, čovek koji razvija državu, čini nadljudske napore kako bi kod nas stiglo zlatno doba, a opozicija i intelektualci koji kritikuju vlast prikazani su kao oličenje đavola, demonski nakot, izdajnici, strani plaćenici, ljudi koji mrze Srbiju i sve što je srpsko.

Redovnu dozu mržnje dobijaju i svi susedni narodi i države, mediji neprekidno ispaljuju salve verbalnog karteča prema komšijama, govoreći i pišući o zlim “milogorcima”; “Šiptarima”, “ustašama”, “balijama” koji nam neprekidno rade o glavi. Naravno, tu su i velike svetske sile, poglavito zapadne, koje nemaju pametnija posla doli da se po vasceli bogovetni dan bave Srbijom i da smišljaju zlokobne planove kako da nam napakoste. Mediji istrajno rade na stvaranju mentaliteta opsade, šireći paranoju koja je postala zvanični pogled na svet. Naravno, sve nade u spas položene su u Putinovu Rusiju, neumerene slavopojke ruskom hazjajinu po režimskim medijima često prevazilaze čak i ruske originale.

Državni kriminal

Vučić je podjarmio i sve druge ustanove: tužilaštva, sudove, policiju, izborne komisije, parlament, Vladu, sva ministarstva – on je praktično jedini čovek koji ima vlast i koji donosi odluke o svemu. Narodni poslanici i ministri su puka ikebana, fikusi, marionete koje rade ono što im gazda zapovedi, a u zamenu za lojalnost dobijaju zaslužene beneficije, sve o trošku građana Srbije. Za Vučićevog vakta veze između organizovanog kriminala i državnih institucija postale su sasvim otvorene. Predsedničku inauguraciju Aleksandra Vučića obezbeđivali su članovi mafijaške grupe Veljka Belivuka, one iste grupe kojoj se upravo sudi za trgovinu narkotika i silna ubistva ljudi koje su potom mleli u ćevape.

Pod okriljem države napravljena je “Jovanjica”, najveća plantaža marihuane u Evropi, čijem se vlasniku Predragu Koluviji sudi, bar prividno. Zapravo država čini sve što je u njenoj moći da odbrani Koluviju, Vučić ga je otvoreno zaštitio na TV-u, za advokata mu je dodeljen poslanik i funkcioner Srpske napredne stranke Vladimir Đukanović, a celokupna medijska mašinerija je upregnuta kako bi od vlasnika plantaže veličine 25 stadiona i pratećih laboratorija napravila nevinašce. Zato su na meti države inspektori koji su otkrili “Jovanjicu”, njima su životi ugroženi, a i smenjeni su i raspoređeni na druga radna mesta, odakle neće moći da ometaju državni kriminal.

Država bez budućnosti

Korupcija je dosegla neslućene, astronomske razmere, krade se bez stida i srama, milioni i milijarde budžetskog novca završavaju u džepovima članova oligarhije. Za 11 godina vlasti naprednjački režim je zadužio Srbiju za 20 milijardi evra, a planiraju da uzmu bar još 15 milijardi za Beograd EXPO 2027. Koliki deo tog novca je otišao u privatne buđelare naprednjačke klike Bog sveti zna. Istraživački novinari razotkrili su nebrojene afere prethodnih godina, ali nijedna afera nije dobila rasplet na sudu. Korpucija je nekažnjiva, pa je opravdano sumnjati da praktično nema višeg državnog funkcionera koji nije korumpiran. Što bi se ustezali kad im ionako ne preti nikakva kazna?

Kad se svemu tome dodaju agresivna klerikalizacija, zatiranje antifašističkih tradicija, razaranje prosvetiteljskih težnji, rehabilitacija četništva, glorifikacija ratnih zločinaca, negiranje genocida, falsifikovanje prošlosti, negovanje kulta poraza, usađivanje resantimana u svaku dušu, propagiranje mračnjaštva i neznanja, stvaranje sistema u kojem obrazovani, pametni i talentovani nemaju nikakve šanse, dok bahati, nasilni, razbojnici i besramnici svih vrsta napreduju – dobijamo jasnu sliku jednog propalog društva.

Nije onda ni čudo što građani Srbije masovno emigriraju u inostranstvo, mahom u zemlje demokratskog Zapada, bežeći od naprednjačke pošasti zvane “zlatno doba”. Sve ankete koje se poslednjih godina sprovode među mladima govore da ogromna većina omladinaca želi da napusti zemlju, a veliki deo već radi na konkretnom ostvarenju takvih planova. Oni su na vreme shvatili da je Srbija država bez budućnosti, pa se shodno tom saznanju i ponašaju.

Srpski svet

Da se svi pobrojani negativni fenomeni zadržavaju u granicama Srbije, to bi bio samo naš problem. Međutim, ne treba zaboraviti da je Aleksandar Vučić ponikao u Srpskoj radikalnoj stranci, u okviru destruktivne velikosrpske ideologije, da je bio ađutant ratnog zločinca Vojislava Šešelja, da je bio ministar informisanja u vreme NATO intervencije, da je zatirao slobodu medija svim sredstvima, te da je do dana današnjeg ostao odan mračnim idealima svoje nihilističke mladosti.

Vučić je sačuvao radikalsku ideologiju u novim okolnostima, pa je primenjuje na ceo region u skladu sa vremenom sadašnjim. Velika Srbija je i dalje ostala dominantni cilj, samo se danas zove Srpski svet i ostvaruje nekim drugim sredstvima, a ne vojnim i paravojnim formacijama, masovnim zločinima, etničkim čišćenjima, konc-logorima i genocidom. Doduše, Srbija se već godinama ubrzano naoružava, a kad je u prilici načini i kakav teroristički akt, pa opasnost od oružanih sukoba nije nezamisliva, pogotovo ako dođe do promene na svetskoj političkoj sceni, koju ovdašnji nacionalistički krugovi već dugo priželjkuju, kako bi završili ono što su započeli devedesetih godina prošlog stoleća.

Kako sprovođenje hegemonističke ideje izgleda u praksi videli smo na decembarskim izborima u Srbiji: vučić je od Srpskog sveta napravio jednu izbornu jedinicu, pa premešta birače iz jedne zemlje u drugu po potrebi. Isti postupak videli smo i prethodnih godina, kad su glasači iz Srbije masovno odvoženi autobusima u Republiku Srpsku da glasaju za Milorada Dodika, ili u Nikšić i Budvu da glasaju za prosrpske stranke lojalne Vučiću. Tako je napravljen sistem u koje Vučić i njegovi bazali praktično više nikad ne mogu da izgube izbore.

Pokoravanje suseda

Stavljanje susednih država pod kontrolu Beograda naročito je bilo dramatično u slučaju Crne Gore. Godinama su Vučićevi mediji sprovodili prljavu kampanju protiv vlasti u Crnoj Gori, protiv same ideje da je Crna Gora država nezavisna od Srbije. Na kraju su organizovane masovne kleronacionalističke litije, uz podršku svake vrste iz Beograda, što je u konačnici rezultiralo promenom vlasti i političkog smera Crne Gore.

Od države koja je bila najuspešnija u evriontegracijama, države koja je sačuvala antifašističko nasleđe, postala članica NATO saveza i otrgla se ispod rusko-srpske čizme, Crna Gora je gotovo preko noći postala zarobljenica Rusko-srpskog sveta. Što je najgore, taj proces se odvijao uz podršku tzv. proevropske opozicije u Srbiji, kojoj očigledno nisu strane hegemonističke težnje. Tako je srpska opozicija pucala sebi u nogu i pomogla Vučiću da dodatno ojača, učvrsti vlast i poveća svoju moć u Srbiji i regionu.

U BiH Dodik, kao verni Vučićev saveznik i Putinova pudlica, dosledno podriva državnost Bosne i Hercegovine, preti otcepljenjem Republike Srpske, te neguje posebne veze između manjeg bh. entiteta i Srbije, ponašajući se kao da Bosna ne postoji. Na severu Kosova deluje Srpska lista, partija koja je produžena ruka Srpske napredne stranke, pod apsolutnom Vučićevom kontrolom, koja radi na tome da ovaj deo Kosova nikad ne bude integrisan, te da zauvek ostane žarište potencijalnih sukoba.

Teoristički napad

Do čega takva sumanuta politika nedavanja Kosova i nepriznavanja relanosti može da dovede videli smo pre nekoliko meseci, kad je grupa predvođena Milanom Radoičićem, tadašnjim potpredsednikom Srpske liste, izvršila teroristički napad u Banjskoj, ubila jednog kosovskog policajca i ranila još nekoliko. U međuvremenu je Radoičić saslušan u policiji, a zatim mirno pušten na slobodu, kao da je u pitanju neki sitni krimos, a ne vođa terorističke bande. Naprednjački režim štiti svoje ljude, pogotovo one koji rade po zadatku dobijenom odozgo. Zbog pogibije nekoliko članova terorističke grupe u Srbiji je proglašen dan žalosti, čisto da nešto ne ostane nejasno.

Samo zahvaljujući pravovremenoj reakciji kosovskih institucija i Vlade Aljbina Kurtija nije došlo do rasplamsavanja oružanog sukoba i do strašnijih posledica. Usput budi rečeno, Kurti je jedini regionalni političar koji uspešno pruža otpor Vučićevim srpskosvetskim hegemonističkim planovima, uprkos svim nepovoljnostima, odsustvu podrške međunarodne zajednice koja vodi sumanutu politiku popuštanja naprednjačkom režimu, i ostalim nevoljama.

Bure baruta

Vučić neće odustati od ideje Srpskog sveta. On Crnu Goru, Republiku Srpsku i sever Kosova vidi kao delove imaginarne Velike Srbije. Nekad je sanjario i o polovini Hrvatske, a i Makedonija je spadala u domen radikalskih maštarija, imali su je u partijskom programu, ali u međuvremenu se i ta velika srpska država pomalo skupila, usled pranja u krvi. Nije Vučić tu bitan samo kao pojedinac, već kao izdanak stare, duboko ukorenjene narodnjačke, antievropske, antiprosvetiteljske, kolektivističke, nedemokratske, velikosrpske ideologije koja seže u XIX vek.

U ime te ideologije devedesetih je pobijeno na desetine hiljada ljudi, raseljeni su milioni, uništena je jedna država i ko zna koliko ljudskih života. Za zatočnike te ideologije smrti, krvi i tla ljudski život ne znači ništa, oni ljude tretiraju kao pione na šahovskoj tabli, uvek su spremni da ih žrtvuju zarad sopstvenih suludih, antiljudskih ideja. Naprednjačkom režimu nije nikakav problem da ponovi zlo devedesetih, samo ako bi im to išlo u prilog.

Vučić je jedini političar u regionu koji ima realnu moć da izaziva nove sukobe. Može Dodik da se kurobeca koliko hoće, ali on nema vojnu silu neophodnu za secesiju i razaranje, bez podrške iz Srbije on je niko i ništa. Ni Srpska lista na Kosovu ne stoji ništa bolje, bez Srbije oni su naprosto nemoćni da izazovu širi sukob. Na primeru Banjske videli smo na šta je sve Vučić spreman, a ne treba imati nikakve sumnje da je spreman i na mnogo gore. Ipak je reč o čoveku koji je bio deo udruženog zločinačkog poduhvata i ne samo da se nije odrekao tog dela svoje prošlosti, već je na nju ponosan.

To je političar koji ne zna ništa drugo da radi doli da ponižava, zlostavlja, uništava, otima, razara, prisiljava, maltretira, izaziva zlu krv, pravi raskole i sukobe, kako u Srbiji tako i u susedstvu. Njemu je mir duboko stran, a agresija jedini oblik komunikacije sa svetom. Zato je Vučić najveće zlo za Srbiju i region. Dok je on na vlasti, nema stabilnosti na Balkanu.

Izvor: Tomislav Marković, Tačno.net

The post Zašto je Vučić najveće zlo za Srbiju i region? appeared first on Nezavisni - Informativni portal.

Učionica se često percipira kao prostor stroge hijerarhije, gdje profesor drži konce vlasti, a studenti su ti koji se podređuju. Međutim, ovaj prostor nije samo mjesto formalnog obrazovanja; on je i prirodni habitat studenata, gdje se testiraju odnosi moći i autoriteta. Interakcija između profesora i studenata predstavlja jedan od prvih susreta s dinamikom vlasti, institucionalnim ograničenjima i mogućnostima otpora. U tom fluidnom prostoru, studenti imaju priliku ispitivati autoritet na suptilan način, koristeći geste poput ironičnog osmijeha ili prevrtanja očima, što može remeti tok predavanja i staviti profesora u neugodnu poziciju.

Fluidnost autoriteta

Svaka reakcija profesora, bilo da se radi o sankcionisanju ili ignorisanju, nosi određeni rizik. Sankcionisanjem može izgledati nesigurno, dok ignorisanjem ostavlja dojam gubitka kontrole. Ova dinamika jasno pokazuje da hijerarhija u učionici nije apsolutna, već podložna stalnom testiranju i prilagođavanju. Kada se ovaj odnos moći prenese na širi društveni okvir, pojedinci suočeni s autoritetom mogu pronaći utočište u „psihologiji mase“. U masi, pojedinac dobija osjećaj pripadnosti i oslobađa se stega lične odgovornosti, crpeći hrabrost iz brojnosti grupe.

Sinergija studentskog aktivizma

Kada se stvori sinergija između mase i studenata, studentski pokret prestaje biti obična grupa nezadovoljnih građana. Moć kolektivne energije studentskog aktivizma otežava institucionalni odgovor kroz uobičajene mehanizme kontrole. Sankcionisanjem vlast može stvoriti simbol otpora, dok ignorisanjem ostavlja dojam slabosti. U oba slučaja, protesti ne nestaju; naprotiv, postaju otporniji na pritiske i nastavljaju destabilizovati ustaljeni poredak.

Vlast u ofsajdu

Predstavnici srbijanskih vlasti, predvođeni predsjednikom Aleksandrom Vučićem, tvrde da su protesti nelegalni i predstavljaju udar na ustavni poredak. Međutim, njihova reakcija je paradoksalna. Umjesto da stabilizuju situaciju, vlasti su se odlučile za dodatno obustavljanje javnih servisa, otežavajući funkcionisanje sistema koji tvrde da žele zaštititi. Na dan velikih protesta, 15. marta, mediji su izvijestili o otkazivanju vozova i autobusa ka Beogradu, dok su prevoznička preduzeća suspendovala linije prema glavnom gradu. Ovi potezi dodatno su potvrdili nesigurnost vlasti u suočavanju s pokretom čija brojnost izmiče kontroli.

Dva različita jezika

Obrisi „druge“ Srbije prepoznaju se u popularnoj kulturi novih generacija. U tom skupu ideja, optužbe za izdaju i antiustavno djelovanje nemaju težinu kao kod onih koji ih doživljavaju kao svetogrđe. Polarizacija ne ide u prilog ni Miloradu Dodiku, koji pokušava predstaviti ustavno pitanje kao pitanje opstanka srpskog naroda. Dok vlast označava demonstrante kao ekstremiste, druga strana polarizovane Srbije ove optužbe ne doživljava ozbiljno. Kroz društvene mreže, demonstranti su popularizovali vlastiti vokabular, otvoreno prkoseći vladajućim strukturama.

Ironija kao strategija otpora

Jedan od izraza koji se gotovo poistovjetio sa studentskim protestima jeste „ćaci“. Ovaj termin, koji je nastao kao ironična reakcija na insistiranje na povratku u školu, postao je simbol studentskog otpora. Kada su studenti započeli kampovanje u Pionirskom parku, prostor je dobio naziv „Ćacilend“, a učesnici protesta postali su „ćaciji“. Iako termin nije imao pozitivnu konotaciju, Vučić je pokušao da ga prisvoji, pokazujući svoje „samopouzdanje“. Međutim, ovo preuzimanje termina odražava nemoć u kreiranju sopstvenog diskursa.

Razmirice iz prošlosti

Studentski pokret, koji je postao najveći izazov za Vučića, prerastao je izvorni okvir zahtjeva za odgovornost zbog tragične nesreće u Novom Sadu. Uz podršku starijih generacija, protesti su izbjegli da budu svedeni na generacijski bunt. Ovo međugeneracijsko savezništvo proširilo je kontekst protesta, otvarajući prostor za rješavanje rana iz bliske prošlosti. Paralele s protestima iz 2000. godine, koji su doveli do svrgavanja Miloševića, ponovo su u fokusu. Dok jedni vide Vučića kao nastavak Miloševićevog režima, drugi to vrijeme pamte kao izdaju srpskog naroda.

Temperatura koja tinja

Demonstrantima otežava situaciju to što su još uvijek daleko od političke artikulacije svojih zahtjeva. Jasno se distanciraju od političkih stranaka, što im donosi autentičnost, ali umanjuje potencijalni uspjeh. Vučićeva dominacija u političkom životu Srbije ostaje neprikosnovena sve dok se ne pojavi konkretan protukandidat. S druge strane, Vučić se suočava s izazovom neuspjeha u kreiranju efikasne protuteže studentskom pokretu. Iako je „Ćacilend“ zatvoren, Vučić najavljuje kontraproteste, ne prepoznajući suštinu problema. Studentski pokret nije trenutni izljev nezadovoljstva; on je simptom dubljih društvenih tenzija koje se ne mogu riješiti pukim demonstracijama snage..

U ovoj situaciji, prava opasnost leži u prividnoj tišini. Ovaj izazov nije poput visoke temperature koja može „srušiti pacijenta“ u trenutku, već poput temperature koja polako tinja, iscrpljujući organizam. Kako god se odvijala priča o nastavku akademske godine, studenti u Srbiji će se suočiti s novim ispitima, kako u učionici, tako i izvan nje.

Izvor: TRT Balkan

The post Studentski protesti u Srbiji: Ispit na otvorenom appeared first on Nezavisni - Informativni portal.

Nekoliko je nevjerovatnih grešaka – političkih, diplomatskih, pravnih i moralnih – napravio ambasador Inzko ovakvom prijetnjom. Prvo, zakasnio je bar godinu i po, ako ne i čitavih pet i po. “Svečanost” otvaranja studentskog doma na Palama upriličena je u martu 2016. godine. Ured visokog predstavnika je poslovično tada izrazio zabrinutost zbog aktivnosti koje dovode u pitanje proces istinskog pomirenja. Ispucano je tu još nekoliko diplomatskih floskula, ali zahtjeva za uklanjanje, posebno ne onog praćenog prijetnjom konkretnom sankcijom, nije bilo. Pravomoćna presuda Radovanu Karadžiću, kreatoru zločinačkih planova u Bosni i Hercegovini, izrečena je od Žalbenog vijeća Haškog tribunala u martu 2019. godine. Ni tada OHR nije ultimativno tražio uklanjanje table s njegovim imenom i preimenovanje studentskog doma. Zašto se Inzko tek sad sjetio ovog spornog događaja?

Neprekidno dolijevanje ulja na vatru

Nije ovo prvi slučaj da predstavnici međunarodnih organizacija koje imaju svoje misije u Bosni i Hercegovini dolijevaju ulje na vatru uoči izbora. Sa stanovišta očekivanja logičnog rezultata, njihove su se procjene pokazivale pogrešnima. Nije dolazilo do smirivanja tenzija, nije se povećavalo povjerenje među zavađenima, nismo bili bliži sadržaju u odnosu na formu. Naprotiv, fokus se, sa stvarnih problema i mogućih rješenja, premještao u prošlost, rat, zločine i njihove posljedice. Nije moguće dokazati, ali čini se da stepen međunacionalnih tenzija upravo određuju zapadni centri moći. Iako insistiraju na tome da domaći akteri preuzmu odgovornost za reforme, stranci se umiješaju uvijek kad je mogućnost dogovora blizu.

Dugogodišnje iskustvo u praćenju domaćih političkih prilika daje mi za pravo na sumnju da se domaći lideri ne smiju dogovarati i sporazumijevati više od onoga što im moćni stranci dozvole. Prijetivši Dodiku sankcijom, koja neće biti izvršena, Inzko igra u njegovu dnevno-političku korist. A dok traju kolebanja na političkoj sceni bh. entiteta Republika Srpska, svaka pomoć aktuelnoj vlasti je dobrodošla. Inzko ovakvom prijetnjom Dodiku pokazuje i da ima karakter. Sjetio se prevare koju je učinio žrtvama genocida počinjenog u Srebrenici, obećavši da će do obilježavanja 25. godišnjice najvećeg zločina na tlu Evrope nakon Drugog svjetskog rata Bosna i Hercegovina imati zakon o zabrani negiranja genocida. Inzko je rekao da će dati neko vrijeme na raspolaganje državnim parlamentarcima, a da njegov pravni tim već radi na tom dokumentu. Slagao je. Godišnjica je obilježena, a zakona nema.

Nova prijetnja sa zahtjevom za uklanjanje table na studentskom domu trebala bi biti supstitut. Ali, to jednostavno nije moguće. Spisak Inzkove političke impotencije proširujem činjenicom da je Centralna izborna komisija Bosne i Hercegovine uoči posljednjih općih izbora odobrila, a OHR nije reagirao i svojom odlukom poništio ovjeru kandidature stranke Vojislava Šešelja na izborima 2018. Šešelj je već tada pravomoćno bio ratni zločinac. Ništa manji od Radovana Karadžića.

Ko i šta i kako kači ‘mački o rep’

Nevjerovatnu grešku čini Inzko u sferi nadležnosti za čin koji zahtijeva. Dodik suštinski jeste apsolutni vladar u RS-u. Bez njegove suglasnosti ništa ne može biti učinjeno. Ali, Dodik je trenutno na funkciji člana Predsjedništva Bosne i Hercegovine. Ova institucija, po državnom Ustavu, nema nikakve nadležnosti po kojima bi mogla narediti ili izdati djelotvoran nalog za uklanjanje table s imenom ratnog zločinca Radovana Karadžića sa zgrade studentskog doma na Palama nadomak Sarajeva. U Dodikovom timu savjetnika ima nekoliko sposobnih ljudi, koji ovakvu fatalnu grešku jedinog ovlaštenog tumača mirovnog sporazuma iz Daytona neće propustiti.

Kakav autoritet može imati diplomata na poziciji kakvu ima Inzko kada ga Dodik naziva manipulatorom, nepotrebnom i štetnom figurom u Bosni i Hercegovini, pristrasnim lažljivcem, portparolom muslimana u Bosni i Hercegovioni, da se ponaša gore od svih okupatora, otvoreno ga provocira da iskoristi bonske ovlasti, koje, kako je doslovno rekao, može okačiti mačku o rep. O tome ne misle ni Inzko, ni njegovi nadređeni. Pokušavši doskočiti ovakvim grubostima i uvredama tokom jednog svečanog prijema u čast pravoslavnog blagdana, na Dodikovo pitanje – šta ćeš ti ovdje? – Inzko je odgovorio: “Ja sam Tito.” Oni koji se sjećaju tog vremena znaju da bi to Josip Broz to radio drugačije.

Inzko svoju političku budućnost na mjestu visokog predstavnika gradi na tome da je za zatvaranje OHR-a potrebno da Bosna i Hercegovina dobije pozitivnu procjenu Vijeća za provedbu mira o “potpunom ispunjavanju Daytona”. U ovom trenutku smo daleko od toga. “Imam mandat koji se nije mijenjao, ali proteklih deset godina imali smo politiku lokalnih rješenja i lokalne odgovornosti. Politika međunarodne zajednice bila je da lokalci rješavaju sve sami i da se bonska ovlaštenja ne koriste”, pojašnjava ambasador.

Inzko je zaboravio da se javno hvalio kako mu za korištenje bonskih ovlasti ne treba ničije odobrenje. Adresirati odgovornost na lokalne vlasti dok pri tome u zapadnim centrima moći određuju do kojeg stepena se oni mogu dogovarati predstavlja izigravanje s građanima ove zemlje, koji, zbog povijesnih događaja na ovim prostorima, još nisu izgradili istinski demokratski kapacitet. Zbog ratne i poratne privatizacijske pljačke, u Bosni i Hercegovini se ne živi, nego preživljava u atmosferi fake-demokratije. Sve je moguće kupiti za vrlo male novce. U takvom ambijentu priča o demokratskim mehanizmima borbe za bolji život zvuči bajkovito.

Pinocchio bosanski i dobra vila

Bosna i Hercegovina, poput Collodievog Pinocchioa, da bi došla do hrabrosti, iskrenosti i nesebičnosti, odnosno reformi, funkcionalnosti i vladavine prava mora imati plavu dobru vilu. Nestašluke dječaka sklepanog od drveta (u Daytonu su koristili drugi materijal) neko mora ispravljati. Konstruktori Okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini su to shvatili te su stoga ustanovili funkciju visokog predstavnika. Dali su mu i čarobni štapić (bonske ovlasti). Collodieva plava dobra vila je svoje moći koristila, visoki predstavnik Valentin Inzko to ne radi. Zato je drveni dječak iz bajke postao stvaran, pravi, a dejtonska konstrukcija Bosne i Hercegovine se muči i nikako da postane stvarna i funkcionalna.

Bosni i Hercegovini potreban je visoki predstavnik. Valentin Inzko, ovakav kakav je, ne treba. Zajedno sa svojim poslodavcima, dozvolio je da njegov integritet bude trajno i nepopravljivo narušen. Njemu je vrijeme za mirovinu. Novi visoki predstavnik mora biti dovoljno autoritativan i energičan. Ili da upravlja moćnim instrumentom koji mu stoji na raspolaganju, ili da zaključa Bijeli dvor na Miljacki. I za jedan i za drugi potez morat će preuzeti odgovornost, za koju Inzko nije imao hrabrosti, iskrenosti i nesebičnosti.

(Izvor: Al Jazeera/ Autor: Benjamin Butković/ Foto: Reuters)

The post Benjamin Butković: Valentine, Tito bi to drugačije appeared first on Nezavisni - Informativni portal.